Istorija Interneta

Prave korene Interneta treba tražiti još u globalnoj geopolitičkoj situaciji s kraja pedesetih godina XX veka, u vreme hladnoratovske trke u naoružanju i osvajanju novih tehnologija između SAD i tadašnjeg SSSR: lansiranje prvog veštačkog satelita „Sputnjik“ u orbitu planete Zemlje koji je izvedeno iz Sovjetskog Saveza izazvalo je u zatečenom i iznenađenom američkom političkom i naučnom vrhu nekoliko postupaka kojim bi se ubrzano anulirala tako stečena tehnološka i propagandna prednost komunističkog suparnika. Jedna od mera bilo je i stvaranje Agencije za napredne istraživačke projekte (ARPA – eng.) Ministarstva odbrane SAD.

ARPA je bila zamišljena kao tehnološki „trust mozgova“ koja se incijalno bavila svemirom, balističkim raketama i posmatranjem eksperimentalnih nukearnih eksplozija. Ali, zbog tajnosti projekata i njihove važnosti, u ARPA-i su od samog početka bili fokusirani u pronalaženju adekvatnog sistema komunikacije između centrale agencije i spoljnih faktora uključenih u njen rad, i to kroz direktnu vezu između svih računara koji su bili u upotrebi u tom kompleksu.     

Već 1962. godine, jedan od vodećih naučnika sa Massachusets Institute of Technology (MIT) koji je bio uključen u rad Agencije, Džon Liklider, autor konceptualnog rada „Galaktička mreža“ – futurističke vizije u kojoj je govorio o mogućnosti da jednog dana svi računari sveta budu međusobno povezani i dostupni svakome – postavljen je na čelo „kompjuterskog istraživačkog programa“ u ARPA. Ubrzo je započet razvoj ideje o slanju informacija tako što bi međusobne poruke između kompjutera bile „razbijene“ u određene „pakete“ koji bi se odvojeno slali, putem više linija komunikacije, i bili sklopljeni nanovo tek po prispeću kod krajnjeg korisnika. Na taj način se uspešno izbegavala mogućnost prisluškivanja i presretanja tajnih podataka što je bio bezbednosni imperativ u to vreme.

Četiri godine kasnije, 1966. objavljen je i plan za povezivanje računara Agencije u jedinstvenu sistemsku „mrežu“ nazvan ARPANET. U dizajn ove mreže bili su uključena nezavisna dostignuća do kojih su u međuvremenu došli timovi naučnika na MIT-u, britanskoj Nacionalnoj laboratoriji za fiziku i američkoj privatnoj RAND korporaciji, istražujući izvodljivost mreža koje bi pokrivale široku zonu uključenih korisnika. Za konačno pretvaranje visoko razrađene ideje u praktičnu upotrebu bilo je potrebno još samo da se kreira poseban „protokol“ – interface message processor IMP (eng.) kojim bi se omogućilo povezanim kompjuterima da šalju i primaju poruke i podatke. Rad na IMP-u je okončan 1968. godine i oktobra 1969. godine je izveden uspešan eksperiment sa „umrežavanjem“ računara sa univerziteta UCLA i Stanford . Decembra iste godine ARPANET se sastojao od četiri kompjutera-domaćina koji su podržavali rad dva međusobno veoma udaljena istraživačka centara u SAD, uz istovremeni grozničavi napor naučnika za razvitak novog programskog koda – „softvera“, kojim bi se maksimalno proširile mogućnosti mreže.

Do kraja 1971. godine, u sistem ARPANET-a bilo je uključeno i međusobno povezano 23 kompjutera. Iako arhaična i primitivna za današnje standarde, to je bila prva prava kompjuterska mreža. Principi na kojima je funkcionisala važe i danas: pasivni terminal i aktivni „domaćin“ (host –eng.) odnosno server, tastatura i umreženi kompjuter, povezani zajedno kablom. Ukucavanjem komandi koje prepoznaje mogli su se koristiti programi i dosijei (file – eng.) prethodno pohranjeni unutar kompjutera, menjati, modifikovati i štampati. Pristup među kompjuterima odvijao se putem brzih telefonskih linija.

Početkom sedamdesetih godina, ARPANET je izašao u javnost: na prvoj međunarodnoj konferenciji o računarima i komunikaciji u održanoj 1972. godine u Vašingtonu demonstrirane su mogućnosti mreže putem povezivanja 40 kompjutera sa različitih lokacija. Ubrzo su se pojavile i druge manje mreže, instalirane po univerzitetima, nagoveštavajući dalju ubrzanu ekspanziju ove ideje. Dve godine kasnije, ARPA je razvila „zajednički jezik“ koji će omogućiti različitim mrežama da međusobno komuniciraju nazvan transmission control protocol/internet protocol (TCP/IP) što je bila prelomna tačka nakon koje je bilo jasno da će biti moguće multilateralno neograničeno umrežavanje. Kljični deo koncepta je bio u „otvorenoj arhitekturi“ sistema, što je bila implementacija Likiliderove originalne ideje iz „Galaktičke Mreže“   

Univerzitet Staford otvara svoju Telenet mrežu, prvi javno dostupan servis ovog tipa, zatim se pojavljuju MFENet američkog ministarstva energetike, NASA-ina SPAN mreža, Usenet iz 1979. godine kao prvi sistem fokusiran na e-mail komunikaciju, Bitnet Njujorškog univerziteta, i prvi evropski sistem Eunet iz 1982. godine koji je povezao britanske, skandinavske i holandske mreže, a koga je ubrzo pratio i EARN, evropska verzija Bitneta. 

S obzirom na pomalo haotično rađanje mreža, i takmičarski duh među tehnologijama i različitima protokolima, ARPANET još uvek sačinjava „kičmu“ čitave ideje i sistema. Kada u 1982. u njegovom okviru bude u potpunosti implementiran TCP/IP, to će biti pravi početak velike međunarodne mreže, konglomerat u potpunosti povezanih manjih mreža koje upotrebljavaju isti standard – Interneta.  

Dalji razvoj je išao u smeru razvoja kapaciteta kompjutera, brzina komunikacije (upotreba optičkog kabla, npr.), održavanja sve većeg volumena saobraćaja (najviše usled intenziviranja upotrebe e-maila), rešavanja problematike ubrzanog rasta broja servera (u 1984. ih je već bilo preko 1.000), itd.   

1984. godine se uvodi i sistem davanja „imena“ kompjuterima-serverima  Domain Name Servers (DNS)  i ekstenzija u internet adresama poput edu. (educational), com. (commercial), gov. (governmental), org. (international organisation) i serija kodova za države.

Do 1986. godine broj servera se popeo na 5.000, a već iduće godine na čak 28.000. Tri godine kasnije, taj iznos premašuje cifru od 100.000, da bi na početku devedesetih u mreži bilo već fascinatnih 300.000 servera.

1990. godine u Evropskoj laboratoriji za fiziku čestica (CERN) pronađen je sistem za skladištenje i obradu podataka koji su se svakodnevno „rađali“ na mreži u hiper-produkciji nazvan „Pretraživač“ (Browser –eng.). Njegovom upotrebom omogućeno je da se pronalaze fajlovi u bilo kom kompjuteru bilo gde u svetu putem specijalnog protokola nazvanog Hypertext Transfer protocol (HTTP). Naziv tog koncepta bio je „World Wide Web“ i skraćenica WWW.  Ubrzo je došao i unapređeni pretraživač koji je dopuštao vezama (linkovima) da budu inkorpotirane u tekst i aktivirane klikom miša, a koji je koristio Hypertext Markup Language (HTML)

Tim Berners-Lee, naučnik iz CERN-a koji je zaslužan za invenciju WWW koncepta opisao je Internet sledećim rečima: „Internet (Net) je mreža svih mreža. U osnovi, sastoji se od kablova i kompjutera, a njime se šalju paketi informacija, poput poštanskih razglednica na kojima stoji jednostavna adresa. Ako na taj paketić informacije stavite pravu adresu i date ga bilo kom kompjuteru koji je deo Interneta, on će znati kroz koji kabl da ga pošalje tako da stigne na svoje odredište. To je ono što Internet radi. On isporučuje pakete, bilo gde u svetu, za manje od sekunde.“

1993. godine lansiran je program Mosaic X koji je značajno unapredio grafičke mogućnosti i uveo mnoge odlike koje su danas široko poznate poznate korisnicima pretraživača poput Internet Explorera. Kao što je to bio slučaj sa čitavim razvojem Interneta, početne verzije ovog programa su bile besplatne i razvijene unutar akademske zajednice. Mosaic je ubrzo postao globalni hit: potencijal da se kreiraju grafički atraktivni sajtovi i lakoća sa kojom su oni postali dostupni otvorio je mrežu čitavim novim grupama korisnika. Jer, do tada, njene potencijale su uglavnom upotrebljavali, prvenstveno naučna zajednica u svetu, i korisnici e-maila. Sada su u prvi plan dospeli komercijalni sadržaji čiji bum je ubrzala pojava moćnih i jeftinijih ličnih kompjutera PC-ja, koji su, pak, dodatno doprineli sve većoj ekspanziji Interneta, a koju je pratio i ubrzan razvoj ostrale tehničlke infrastrukture. 

Nelagoda koju je izazvao omaleni satelit lansiran 1957. godine iz kosmodroma u Bajkonuru, SSSR, pretvorila se tako, pola veka kasnije, u oblast koja je dala potpuno novu definiciju i sadržaj čovečanstvu. 

Reference:

„The History of Internet“, Richard T. Griffiths, Leiden University, Leiden, Holandija, 2002,

http://www.isoc.org/internet-history

http://internetvalley.com/archives

Sajberpank (od reči “kiber”, odnosno “sajber” što znači “kontrola”, i termina “pank” koji označava iskustvo surovog urbanog života punog nasilja i antiautoritatne pobune)  prikazuje univerzum koji je već u stanju ozbiljne poremećenosti i ubrzano se kreće ka zastrašujućoj budućnosti u kojoj je sve moguće i u kojoj opstanak postaje sve komplikovaniji[1], a do čega je isključivo došlo usled sve veće upletenosti „mašina“, odnosno visoke kompjuterske tehnologije u naše živote.  

Strah od opasnosti koju je nosila „podivljala tehnologija“, odnosno iskonski ljudski strah za opstanak u eri „sajberpanka“ gde dolazi do totalne dominacije i kontrole inteligentnih mašina nad ljudima, definisan je, kako smo naveli, još osamdesetih godina XX veka kada kompjuterska tehnologija ni približno nije imala mogućnosti koje je dobila već deceniju kasnije, zbog čega je mogao da deluje kao još jedna negativna utopija i zgodna naučno-popularna fantazija. Međutim, iza humane nelagode od nadolazećih dehumanizovanih digitalnih tehnologija „bez ljudske kontrole“, krio se strah čovečanstva od novine koja je ubrzano nametala sveopštu promenu sa sobom: u svetu sajberpanka neobuzdani kapitalizam svodi društvo na haos – prirodna sredina je uništena i sve postaje veštačko, a iskustvo tehnološki modifikovano[2]. 

Strah se tako ticao budućeg odsustva morala koji društvo bazirano na „mašinama“ nije moglo/moralo da ima, a koji će dovesti do ukidanja solidarnosti i humanizma kao bitnih odrednica i dostignuća savremenog društva: globalne promene koje su se desile krajem te dekade (pad Berlinskog zida i naglo agresivno nametanje modela liberalnog kapitalizma u novonastalim uslovima) desile su se zajedno sa razvojem i sve većim uplivom kompjutera i medija u svakodnevicu. „Društvo prikazano u sajberpank delima je kapitalizam bez granica koji odražava oslobađanje džinovskih korporacija, podstaknuto u konzervativnom polotičkom režimu osamdesetih godina XX veka, u vreme Regana/Buša, Tačerove/Mejdžora, Kola i drugih. U ovakvom darvinističkom društvu, kapital je potpuno AMORALAN i samo najjači opstaju i uspevaju, a ogromna potklasa pokušava da jedva preživi u surovom urbanom svetu“[3].   

Strahovi od nepoznatog tj. digitalizacije kao odrednice novog doba imaju u svojoj osnovi, ustvari, realan “ovozemaljski” motiv društvenog uređenja kao takvog, i njegovih sve surovijih pravila koje samo potpomaže tehnološki skok. Ipak, pored straha za opstanak u novim uslovima, uočljivo je i prisustvo straha od obmane koja se sve više nameće i strah od sve veće nemogućnosti čovečanstva da prati i definiše tačku od koje prestaje realnost i počinje njen medijsko-digitalizovani falsifikat ili modulacija, a u skladu sa potrebama “društva spektakla”, takođe savremenog proizvodno-potrošačkog simulakruma stvarnosti.   

Nije li ultimativno-američka paranoička fantazija upravo ona o pojedincu koji živi u idiličnom kalifornijskom gradiću, potrošačkom raju i koji iznenada počinje da podozreva kako je svet u kojem on živi zapravo prevara, spektakl uprizoren da bi ga se ubedilo u to da on živi u stvarnom svetu dok su svi ljudi oko njega zapravo glumci i statisti u grandioznoj predstavi? [4]

U poznokapitalističkom potrošačkom društvu „stvarni socijalni život“ sam po sebi nekako iziskuje osobine iscenirane prevare, sa sve našim susedima koji se ponašaju u „stvarnom“ životu kao glumci i statisti u predstavi. Konačna istina kapitalističkog, utilitarnog, despiritualizovanog univerzume jeste dematerijalizacija samog stvarnog života, njegovo preokretanje u avetinjski show.[5]

Kompjuteri su, zahvaljujuci svojoj brzini komputacije i reordinacije, memorijskim kapacitetima i telekomunikacijskim dometima, postali sposobni da preureduju slike koje prime kao input u slike koje su modifikovane kao output, dotle da ove izlazne pokretne slike mogu potpuno – ili skoro potpuno, da budem precizan – zameniti one prve. Uprošceno receno, lažne slike, tzv. simulacije, mogu zameniti stvarne slike, izgled realnosti. Zašto kažem da je zamena potpuna ili skoro potpuna? Ona je potpuna jer nicim na tim slikama ne možete utvrditi razliku izlaza od ulaza, lažnog od istinitog, a skoro potpuna jer bismo tu razliku mogli ustanoviti jedino ako bismo bili na mestu inputa, a ne samo na mestu autputa. Kako je posredi pravilo da smo primaoci, 4 konzumenti, posmatraci slika u pokretu koje nam mediji, najviše oni televizjski, isporucuju iz dana u dan, iz sata i sat, iz minuta u minut, zametan je posao, i prakticno nemoguc, proveriti input ili izvor. A to znaci da smo izruceni lažnome skoro potpuno[6]

Kao sledeća faza u tumačenju strahova čovečanstva od termina digitalizacije kojom su obuhvaćeni umovi, i kao objašnjenje dato u širem kontekstu od samo onog koji se tiče ekonomskog aspekta savremene civilzacije, ali koje itekako proizilazi iz vrhunskih dometa istog tog ekonomskog progresa koji je kompjutersku tehnologiju „upregao“ i na svim drugim poljima koja donose znanja iz kojih se rađa rofit, javlja se fenomen straha od upotrebe kompjutera kao tela, u skladu sa sve većim napretkom u sferi nano-tehnologija.

Kompjuteri su veštačka tela, artificijelni organi. Kao tehnika koja ima zavidne performanse, oni se već mogu, u nekim svojim varijantama koje takođe imaju procesore i druge neophodne kompjuterske delove u sebi, ugrađivati u telo… Predviđa se sve veća njihova upotreba kao mašina majušnih razmera (minijaturizacija je takode stalni pratilac razvoja ove vrste tehnike), kao tzv. implanta koji se ugrađuju u telo, koji time postaju deo tela, kako bi se pobošljale njegove – naše telesne – performanse. To sve nije loša vest, ali to takode rađa strah da bi se neki kompjuterski implanti mogli ugraditi u naša tela i protiv naše potrebe i volje, a da bi preko njih pali pod vlast onih koji sa daljine kontrolišu implante, pa tako kontrolišu i nas. Mi bismo, u katastrofičkoj verziji koja nastaje iz ovog straha od buduće nekontrolisane (ili od strane neprijatelja kontrolisane) tehnologije, mogli postati „kiborzi”, tj. kombinacija kibernetičkih i organskih tvari. Taj strah, osnovan ili ne, ili osnovan u nekom pravcu, a neosnovan u drugom, prillično je iskonski: to je strah za naša tela, ali ne možda strah samih tela, vec strah našeg intelekta da bi se njime moglo ovladati, malo po malo, ili brzo i sve brže, preko tela.[7]

Dakle, strah od potpadanja pod telesnu kontrolu putem nadolazećih nano-tehnologija i implantata fabrikovanih sa integralnim digitalnim “emiterima” ili “risiverima”, odražava psihotičarske paranoje o eksternoj kontroli i praćenju koje su ovako sve izvesnije i moguće. Ali u toj teskobi pojavljuje se još jedan intelektualni strah. Tice se pojave tzv. veštacke inteligencije i njenih mogućnosti da stvore paračovečanstvo, odnosno relevantnu “konkurenciju” ljudima u smislu preuzimanja svih sposobnosti za mišljenje, stav i odlučivanje imanetnih ljudskom rodu. Ova konkurencija možda ne bi imala moral, osećaj za dobro, usađenu ili spoznatu etiku, i možda bi bila antagonistička i destruktivna prema “izvornom” čovečanstvu, što je tema o kojoj govori serijal filmova “Terminator”, čiji je prvi deo takođe snimljen u vreme procvata epohe sajberpanka, dok je poslednji u nizu realizovan već u XXI veku.

Tema dominatne AI forme u ulozi agresora prema “izvornom čovečanstvu” obrađena je i u filmu Matriks, još jednom od kultih kinematografskih dela iz ove oblasti. Uzmimo da se kompjuteri[8], kao AI mašine, razviju dotle da mogu imati elemente donošenja odluke gde postoje elementi volje i želje pa bi tada zbilja mogli biti kao ljudi, mogli bi nas i zameniti – kao jeftinije, uspešnije i nadasve poslušnije pojave – što se ljudskoj vrsti, uverenoj u svoju planetarnu premoć nad ostalim biološkim vrstama, nikako ne dopada ni kao fikcija. To je mesto od kojeg počinje Matriks, kad kompjuteri postaju dovoljno inteligentni da zaključe kako smi, ljudska bica, spori, uglavnom beskorisni, neefikasni, i uglavnom dosadni stvorovi u svojim željama (ili u svojim željama koje nam isporucuje naše nesvesno), pa nas onda i zamenjuju, potcinjavaju sebi i uglavnom koriste kao jaja za proizvodnju energije, dok su naši intelekti duboko uspavani i sanjaju ono što im kompjuteri prikazuju ispod kapaka kao svet u kojem smo nekada živeli. Strah bi se sastojao u tome da bismo mogli izgubiti ne samo naš intelekt, tj. da bi on bio potcinjen premocnijoj, artificijelnog inteligenciji, nego da bismo izgubili naše želje, naše prohteve, naše „bubice”, naš eros, ukratko – naše nesvesno. A u nesvesnom nisu samo naše pojedinacne, privatne želje i sklonosti, nego i kolektivne tvorevine, socijalne naracije, mitovi i ono što tradicija utiskuje u naše glave i naša tela.[9]

Slike odvojene od svih aspekata života stapaju se u jedinstveni tok stvari u kojem prethodno jedinstvo života više ne može biti ostvareno. Fragmentarno opažana stvarnost regrupiše se u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni lažni svet, predmet puke kontemplacije. Specijalizacija slika sveta dostiže vrhunac u svetu nezavisnih slika koje obmanjuju čak i same sebe. Spektakl je konkretizovana inverzija života, nezavisno kretanje neživota.

Ili ovako: U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora . Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu.

Gi Debor, Društvo spektakla

O ovome će, verujem, biti mnogo više reči kasnije, tokom školovanja. Debor je bio specificna “pojava”, a njegovo “Društvo spektakla” je, kada se knjiga pojavila prvi put još 1967. godine u Francuskoj, moglo da izgleda kao još jedno od “underground” anarhističkih dela za opsednute fanatike sa jakom željom da “redefinišu” pravila globalne “igre”. Ali, kako je vreme odmicalo, i nova epoha liberalnog potrošačkog kapitalizma počinjala da hvata sve jači zamah, prožimajući sve pore sveta, sve obilatije - i suštinski važnije - potpomognuta medijima, tj. kako su mediji počinjali da sve više kreiraju sopstvenu stvarnost (sve manje utemljenu u realnosti), “Društvo spektakla” je sve manje ličilo na anarhističku “utopiju” već, daleko više, na jasno i teskobno predskazanje… Debor je bio u Matriksu mnogo pre nas, i video šta nas tamo čeka.  

Dobrodošli na moj blog…